Bila je velika bitka. Jedan veliki junak bi ranjen, i to smrtno. Ali on beše veliki junak i ne bojaše se smrti, te sede na bojno polje da je sačeka, pošto je video da nema kud.

U jednom momentu ugleda strašnog kosača kako mu se približava.

Ali junak beše veeeeeeeliki, i isceri se, čekajući Smrt da mu se približi i ne osećajući nikakav strah. Međutim, koliko god veliki junaci bili veliki, kada se nađu licem u lice sa Smrću, svima klecaju kolena.

I svi reaguju različito...

Ovaj junak, želeći da ispadne hrabar, u svem svom strahu, nasmeja se. Na to Smrt, koja beše već sasvim blizu, prevrte svojim nevidljivim očima…

“Ti baš i nisi mnogo pametan, je l’ da?” zapita Smrt krajnje smorenim glasom.

“Ja te se ne bojim!” odvrati junak, tresući se. “Smejem ti se u lice, zar ne vidiš?”

“Pfffft! Bedni čoveče! Jesi li ti svestan koliko sam ja puta u toku VREMENA koje jeste i oduvek je bilo, čuo tu idiotsku izjavu?! Bezbroj puta! Nema skoro ničega što nisam čuo, i sve se svodi na isto! Ili ‘ne bojim te se!’ ili ‘poštedi me!’... I svi misle da su originalni... Ooooo da, toliko originalni, da će mene njihova originalnost toliko zaseniti i da ću ih poštedeti ili makar zapamtiti... Bednici! Toliko vremena sam na njih protraćio... Zato sad nemoj više da tupiš i glumiš neku originalnost, nego se pakuj, idemo”, prodera se Smrt, vidno iznervirana junakovim ponašanjem.

Junak se pokunji, i odustade od daljeg junačenja. Pokupi svoje oružje (u stvari samo njegovu sen) i krete za Smrću koja je žurnim koracima grabila preko bojnog polja.

“Mogu li samo nešto da te pitam?” jedva čujno zapita junak.

“Pitaj”, odgovori Smrt začuđujuće ljubaznim glasom.

“Da li postoji nešto što niko nije rekao pri susretu sa tobom... nikada?”

Smrt se zamisli i nakon kratke pauze odgovori: “Dobar dan.”