Svemir je svakako najveći fraktal znan čoveku. Šta je to fraktal? To je kada uzmeš stvar koja je već sama po sebi komplikovana, i uveličaš je opet, i opet, i opet, dok ne postane još mnogo komplikovanija. U poređenju s tim, mi ljudi smo svakako vrlo, vrlo mali, ali koliko god velik svemir bio, naš kolektivni ego je još veći. Idemo do te mere da mislimo da drvo ne proizvodi zvuk kada padne ako mi nismo tu da ga čujemo. Činjenica da to prouzrokuje vibracije u molekulima atmosfere nam potpuno promiče. Ubeđeni smo da smo evoluirali od majmuna koji su sišli sa drveta, a zapravo smo potomci majmuna koji su pali sa drveta i nisu znali kako da se vrate. Samo, stvar kod nas ljudi je u tome što nam nije bilo dovoljno što imamo tela koje su remek-delo biomehanike, i što imamo napredne kognitivne funkcije kao proizvod naelektrisanja u belančevini. Moramo mi da znamo zašto smo ovde. Fino je što nam je neko/nešto sve to podarilo, ali zašto? I da li će jednog dana tražiti nešto zauzvrat? Prvo smo bili zahvalni: crtanje po pećinama i vajanje ženskih figura. Šta bolje ponuditi božanstvu nego stripove i pornografiju? Onda idemo dalje, preko faraonskih vladara, koji su odlučili da i oni zaslužuju stripove i pornografiju, kao i špicaste grobnice, pa do doba kada su ljudi počeli ozbiljnije da se pitaju čemu sve to. Antička (tada moderna) Grčka i njeni filozofi. Postojala je jedna vrlo mala grupa koja je proterana iz svih polisa, navodno zbog revolucionarnih ideja o pitanju života. Ruku na srce, proterani su jer su imali shvatanja o intimnim odnosima sa mladim dečacima koja su i za stare Grke bila nastrana.

Oni su uspeli da otkriju odgovor. Problem je bio u tome što na pitanje “Zašto smo ovde?” ljudi očekuju neku veliku mudrost, kosmičku misteriju, vrhunsko prosvetljenje. Odgovor nije baš toliko prijatan. Štaviše, vrlo je depresivan, jer se ispostavlja da nemamo baš puno razloga da živimo. Doduše, kada bi čovečanstvo to saznalo, imalo bi na njega uticaj kao kada detetu koje pita kako je nastalo pokažete pocepani prezervativ. Odgovor svakako nisu mogli da saopšte ljudima, jer bi došlo do masovne depresije, propraćene talasima ubistava i samoubistava. Život, smrt, ratovi, kuge, sreća, nesreća, svi misle da se to dešava po nekom velikom planu. Kao kada ste na vožnji u luna-parku: koliko god delovala stravično, znate da je pažljivo isplanirana da bude u suštini bezbedna. Kada biste saznali da je vožnju dizajnirao M. K. Ešer, drugačije biste se osećali. Srećom, oni su smatrali da su iznad običnih ljudi, te ih se to nije ticalo. Doduše, odlučili su da se njihovi dugi sati mozganja i raspravljanja ne mogu tek tako baciti, pa su odgovor uklesali u mermerne ploče i zakopali. Da neko ne bi slučajno otkrio odgovor, filozofi su se dogovorili da naprave amnezijski pakt – obrazovali su krug i na dati signal raspalili osobu ispred sebe po glavi posebno pripremljenom motkom. Rešenje se pokazalo kao vrlo efikasno. Oni koji su ustali nisu znali šta je odgovor, niti ko su, gde žive, i šta ih je pregazilo.

Videvši ovo, Bog i Đavo su shvatili da će čovečanstvo kad-tad opet to otkriti. A bolje da se to desi u kontrolisanim uslovima, da se umanji šteta. Ako nam to saopšte kada smo jako dobro raspoloženi, možda nas neće biti briga? Prvo su hteli da nađu zamorče, ili mesiju kako mi to zovemo, da nam to fino saopšti. Problem je što smo mi još uvek imali naviku da prikucavamo ljude koji imaju nešto važno da nam kažu. Suočeni sa velikom dilemom, postupili su onako kako bi svako postupio – odložili su je. Tačnije, usađivali su nagoveštaje Odgovora u ljudsku podsvest, milione i milione komadića koji će se kroz generacije kombinovati, dok se ne stvori cela slika. To je kao da uzmete Rat i mir, iscepate ga, date svakom stanovniku Zemlje po komad stranice i čekate da oni ponovo sastave knjigu. Ko zna, možda je sve to zanimanje za suštinu postojanja samo privremena faza, kao prikucavanje...

Dragan se probudio. Dobro, napravio je prvi, odlučan korak ka ostvarenju cilja, a cilj je bio vertikalan položaj. Pošto mu je jučerašnji dan bio uglavnom izmaglica, taj cilj se sada činio preambicioznim. Otvorio je oči i uspravio se. Bio je pogođen prizorom svog prebivališta, koje bi se moglo nazvati baroknim, zbog mnoštva detalja i kompleksnosti, ne zbog neke umetničke vrednosti. Bilo kakva površina bila je zatrpana slojem đubreta, na kojem je improvizovana kakva-takva površina, koja je opet bila zatrpana đubretom. Bio je to vrlo ekološki stan, jer su brojne kulture bakterija, plesni i gljiva puštene da evoluiraju. Bili su tu komadi sira u čašama u kojima je nekad bilo mleko, i komadi sira sa belim krznom na kome bi im pozavideo polarni medved. Tepih je imao toliko mrlja da je ličio na političku mapu nekog nepoznatog sveta. Stan je pravim čudom bio potpuno bez štetočina poput bubašvaba i miševa. Čak i štetočine imaju određene standarde. Dragan je ustao. Potom pao na krevet. Potom ponovo ustao. Šta god da je sinoć pio, mora da je bilo dovoljno jako da skida farbu, kao i ono na šta je farba naneta. Pokušao je da hoda po stanu, pri čemu su ga zidovi ometali. Njegov mamurni mozak se pitao zašto nemaju razumevanja za njegovo stanje, te neće da mu se sklone sa puta. Posle spoticanja i sudaranja sa tvrdoglavim zidovima, stigao je do kupatila, i u polusvesnom stanju turio glavu nad WC školjku. Imao je dvadeset i kusur godina i njegov život, ako se tako mogao nazvati, bio je uzbudljiv koliko i trka hendikepiranih kornjača. Trenutno je bio zaposlen kao konsultant samom sebi, i konsultovao je sebe da nađe neki posao. On sebe u principu nije slušao, jer je znao da nema bolja posla nego da govori sebi šta da radi. Bunovno se upitao: “Čemu sve ovo?”, i to se pokazalo kao ključni trenutak. Osećaj ekstaze kada se setite kako se zove glumac u filmu koji gledate, gde ste stavili ključeve, ko je osoba sa kojom razgovarate koja vas poznaje a vi nemate pojma ko je pa se samo ljubazno smešite, osećaj generacija kojima je nesto bilo na vrh jezika, pogodio je Dragana kao artiljerijsko punjenje u potiljak. Izvadio je glavu iz WC šolje. U trenutku inspiracije stavio je tu malu plavu posudicu koja je neutralisala bakterije i neprijatne mirise, tako da je to bio najčistiji predmet u stanu. Hodao je kroz poligon đubreta kao u transu. Da nije bio u ofucanoj majici i boksericama, možda bi izgledao kao mistik, a ne kao socijalni slučaj. Znao je odgovor na najveće pitanje svih vremena: zašto smo tu. Posle par minuta tumaranja po stanu zvono na vratima se oglasilo, melodično koliko i pneumatska bušilica. To ga je potpuno izbacilo iz takta. Doskakutao je do vrata, lupio glavom o njih pre nego što ih je otvorio i počeo da ispušta škrgutave zvukove.

Nasmejani čovek u odelu ispred njega kao da se nije obazirao na to.

“Dragan Nedić?” upita stranac.

Dragan je dugo razmišljao i najzad klimnuo glavom.

“Ja sam iz jedne nevladine organizacije. Da li biste pošli sa mnom do našeg odbora?”

Dragan je razmislio o ovome. Ne treba ići nigde sa strancima, ali nema ništa što vredi ukrasti, niko ne bi platio otkupninu za njega, bilo kakve korisne organe davno je uništio, a niko nije toliko očajan ili nastran da kupi njega kao belo roblje. Pošao je sa čovekom.

Ušli su u staru braon “ladu” koja je bila parkirana pred zgradom. Dragana je gušila mala zelena jelka na retrovizoru. On je navikao na atmosferu od duvanskog dima, isparenja alkohola, i arome koju ispuštaju ostaci hrane koji ili evoluiraju ili se fosilizuju. Miris bora je na njega delovao kao azbest. Došli su do neupadljive zgrade, koja je verovatno osmišljena kao moderan poslovni centar pre trideset godina, završena pre petnaest godina, i u koju su potom premešteni radnici nekog javnog preduzeća. Sve unutra je bilo savršeno održavano, tačnije, ništa nije menjano petnaest godina.

Išli su do krila zgrade koje je krasio natpis Konačna Sloboda – Centar za lečenje bolesti zavisnosti. Bilo je puno ljudi u finim odelima, sa blagim osmesima na licima koji su delovali kao da bi ostali na mestu čak i kada biste njihovim vlasnicima rekli da su njihovom krivicom tragično umrli svi koje su ikada voleli. To nije bio veseo osmeh, ali je bio uporan kao rigor mortis. Čovek ga je odveo do vrata i rekao mu da uđe. Dragan je ušao u urednu sobu. Mogla bi se nazvati spartanskom, samo što Spartanci nisu imali birokrate. Sredovečni čovek ga je veselo-uporno pozdravio.

“Gospodine Dragane Nediću, ne mogu da vam objasnim koliko mi je drago što vas vidim”, reče čovek. Draganu je to bilo čudno, jer ni rođenoj majci nije bilo drago da ga vidi. Naročito rođenoj majci nije bilo drago da ga vidi.

“Ja sam Mildrgoje, upravnik ovog centra za odvikavanje.”

“A od čega vi odvikavate ljude?” upita uplašeno Dragan. Čuo je da postoje ljudi koji smatraju da je alkohol loša stvar, i odjednom se osećao ugroženo.

“Mi smo organizacija koja postoji već stotinama godina, i koja se bori protiv najveće bolesti zavisnosti koja postoji – protiv života.” Dragan nije znao da li treba da oseća olakšanje zbog ovoga. “Vidite, ljudi su se navukli na život, i više nisu u stanju da ga se sami odreknu. Kao što je slučaj sa mnogim drugim adiktivnim supstancama, što duže neko koristi život, to mu telo više propada i on na kraju umire. Trenutno je cela populacija Zemlje zavisna od života, što nas jako brine, jer svako ko je živeo posle određenog vremena je umro, što čini život najčešćim uzrokom smrti na svetu! Ali za razliku od ostalih bolesti zavisnosti, život ne samo da je legalan, već je odvikavanje ljudi od njega strogo kažnjivo.”

Draganu je ovo bilo prilično čudno. Nikada ranije nije smatrao da su masovne ubice u stvari humanisti.

“Vidite, sve velike svetske sile pokušavaju da popularizuju život. Pitate se zašto? Zato što cela svetska ekonomija zavisi od njega! Po našoj statistici, 100% potrošača je zavisno od života! Čak i pogrebna industrija se zasniva na principu da živi ljudi daju živim ljudima novac da sahrane one koji su se odvikli od života. Tako da se vladama sveta ne isplati da štampaju plakate sa sloganom ‘Igraj za Smrt! Metak DA!’ Mi pokušavamo da prenesemo poruku ljudima da treba da priznaju sebi da imaju problem i da ih motivišemo da ga reše.”

“Koju poruku?” upitao je Dragan.

Mildrgoje je sklonio platno sa zida i pokazao veliki transparent na kome je belo na crnom pisalo: CRK'O DABOGDA! propraćeno smajlijem. Mildrgojev uporni osmeh je sada postao ponosniji.

“Znači, vi hoćete da istrebite čovečanstvo?” rekao je Dragan, nadajući se da će biti poslednji na spisku.

“Ne, to ne bi bio efikasan način. Raniji pokušaji da tako rešimo stvari su propali. Posle sveg truda uloženog u Projekat Menhetn, nuklearno naoružanje i dalje čami po bunkerima. Sada pokušavamo da ljude navedemo da to sami urade. Otkako je naša organizacija začeta, mi pratimo spise filozofa iz antičke Grčke, koji sadrže dve stvari: prva je objašnjenje o tome kako je odgovor na pitanje života već otkriven, ali je potisnut zbog razornih posledica po čovečanstvo, a drugo je serija ilustracija bludnih činova koje uključuju muške maloletnike. Naše društvo se fokusira na taj prvi aspekat, sem malog procenta koji se otcepio i posvetio drugom. Shvatili smo da bi taj odgovor mogao da bude katarza koja je čovečanstvu potrebna da se konačno odvikne od života i njegovog besciljnog propagiranja. Takođe shvatamo da ste vi dobili uvid u tu misteriju. Želimo da vi to saopštite ostatku čovečanstva.”

“Znači vi od mene hoćete...”

“Hoćemo da nam pomognete da ubijemo sve ljude na svetu”, rekao je Mildrgoje, i konačno se iskreno nasmešio.

NASTAVIĆE SE...