Tog avgustovskog jutra sve Gradske novine su osvanule sa bombastičnim naslovom na prvoj stranici: PONAVLJAO GODINU ZBOG EPSKE FANTASTIKE! Nesrećni Jordilo je samo belo gledao u svoje svedočanstvo Srednje Škole, i nikako nije mogao da dođe sebi. Shvatao je da se njegov život pretvara u prah, i to sve zbog Direktora.

Dugo je razmišljao šta da radi. Sada nije mogao ništa da kaže što bi ga oslobodilo bremena odgovornosti – a Roditelji su bili tu, motali mu se oko glave, i bio je sasvim svestan da ukoliko se mnogo približe neće ni imati glavu oko koje bi se motali. Nije samo njegov neuspeh u Srednjoj Školi bio razlog tome. Jedan dublji, teži razlog pritiskao mu je nejaka mladalačka pleća – osetio je da se njegova Epska Fantastika pretvara u sve ono što nema ni F od Fantastike. Jordilu se to nije nimalo sviđalo, i krivio je Filmadžiju, krivio je Direktora, sve ih je redom krivio za svoju nesreću.

A sve je počelo tako davno, kada je mladi Jordilo prvi put kročio u Biblioteku. Pred njim kao da su se otvorila vrata neograničenog znanja i moći, i Jordilo se sav predao impulsu koji ga je obuzeo. Tražio je, razgledao, zavirivao, sve dok ne dođe do police sa Piščevim knjigama. Tada oseti da je njegov nedotupavni život dobio svrhu – Jordilo uze prvu Piščevu knjigu i predano, sa puno strasti, čitao ju je sledećih nekoliko minuta. Kada je shvatio da je Pisac zaista Pisac, i da njegove Knjige nisu samo knjige, Jordilo uze pun naramak Piščevih knjiga, i uživao je sledećih nekoliko meseci u radostima koje su mu one pružale. Osećao se divno, poneseno, lebdeo je nad Gradom, on, Jordilo, tako pun sebe i pun znanja iz Piščevih knjiga.

Te knjige su mu govorile o mestima kakva ne postoje, mestima o kojima narod Grada može samo da sanja, mestima koja su bila po hiljadu puta zanimljivija od turobne teskobe Srednje Škole. Jordilo je čak uspevao da uskladi svoju ljubav prema Fantastici i svoju mržnju prema Srednjoj Školi, te je podjednako posvećivao vreme i pažnju i jednoj i drugoj krajnosti. Zato je Jordilo napredovao kroz razrede Srednje Škole, i njegovi Roditelji behu srećni što se njihov mali, prepametni sinčić posvetio i nauci i razonodi sa jednakim žarom.

Avaj! Balans Jordilovih istančanih osećanja beše poremećen onoga trenutka kada zli Filmadžija odluči da snimi serijal filmova po knjigama samog Pisca. Jordilo se ne bi bunio da je Filmadžija prikazivao Istinu, ali nije mogao da podnese da neko vrši takvo huljenje nad tim prelepim delima Epske Fantastike. Jednako je Jordilo razmišljao o Filmadžiji, jednako se Jordilo morio mračnim mislima. Mržnju prema Srednjoj Školi usmeri ka Filmadžiji i njegovim filmovima, i gle! – Jordilo pade godinu, i to izazva ogromnu reakciju raznolikog stanovništva Grada.

Jedni su osuđivali njegove postupke, drugi su u njemu videli hrabrost i istrajnost samog Osnivača Grada, dok su treći bili potpuno ravnodušni prema svemu, pa i prema jadima mladoga Jordila. Novinama nije dugo trebalo da stave svoje štamparske prese u pogon, te je Jordilo za kratko vreme bio gledaniji i od filmova Filmadžije kojeg je toliko mrzeo. Upirali su prstom u njega, došaptavali se po mračnim uglovima, i Jordilo konačno shvati da je ostao sam. Nigde nikoga da mu pomogne, nigde utehe ni sigurnosti. Pokušao je da ih nađe u Piščevim knjigama, ali one su govorile o predelima i prostranstvima toliko udaljenim da je bilo nemoguće očekivati da nađe bilo šta u njima.

Naravno, Jordilo je ovih prelepih avgustovskih dana mogao da položi razred – ali njegova sopstvena nedotupavnost se nađe na putu uspeha i polaganja godine, te Jordilo, misleći da će raznolike Veze njegovih Roditelja uroditi plodovima koje on sam nije mogao da požanje, ostavi učenje i sa spokojnim mislima se predade Avgustovskom Polaganju, pa zato ovaj udarac dožive tako burno i iznenađeno.

U zoru trećeg dana otkako dožive sramotu, Jordilo se probudi sa osmehom na tankim usnama. Našao je način kako da umiri strasti Roditelja, našao je način kako da se izvuče iz jame u koju je sam upao! Bilo je vreme da krene da se bori protiv Vetrenjače! Vetrenjača Simonović je bila niko drugi do direktorka Biblioteke, i živela je tri stana dalje od Jordilove nastambe. Hrabrim udarcima, on pokuca na njena lepa, lakirana vrata, i  dok je nešto kasnije u njenom salonu jeo kolačiće, objasni joj svoju trenutnu situaciju i to kako je ona, Vetrenjača, kriva za sve.

Vetrenjača je izgledala zbunjeno, i sve se više gubila pod naletima Jordilovih optužbi – konačno je shvatila koliko je zlo bilo držati Piščeve knjige tu, svima ispred nosa, jer su te knjige govorile o nečemu nepojmljivom, što nije odgovaralo detaljnom ustrojstvu Gradskog života. Jordilo joj dalje ispriča o svom Padu, o tome kako je samo razmišljao o Piščevim knjigama, o tome kako je zamrzeo Filmadžiju čak više i od Srednje Škole, i o tome kako je krenuo da ređa jedinice iz mnogih predmeta. Dok se Jordilo osvestio, bilo je kasno, i svedočanstvo njegovog neuspeha nalazilo mu se u rukama, a da njegovi uticajni Roditelji nisu ni uspeli da iskoriste svoje mnogobrojne Veze i Vezice. Vetrenjača je sve to slušala bez daha, potpuno se uživljavajući u Jordilovu potresnu priču.

Konačno, obuzeta brigom, tugom i kajanjem, ona se zavetova Jordilu da će smisliti način da mu pomogne. Nekoliko dana je ona mozgala, vrtela se ukrug oko stola, i konačno vide rešenje svih Jordilovih jada! A rešenje beše tako prosto, tako jednostavno, i tako pristupačno, da je bilo smešno što ga ni ona ni Jordilo ranije nisu videli. Trebalo je samo da tuže školu zato što ne dozvoljava slobodu mišljenja i slobodu da čita šta ko hoće! I zato Vetrenjača uze olovku u ruke, stavi prazan papir na sto, i krenu svojim prelepim bibliotekarskim krasnopisom da piše tužbu protiv Direktora i same Srednje Škole. Jordilo je bio presrećan, divio se Vetrenjačinoj domišljatosti, i bio je siguran da će Direktor morati da objavi da je svedočanstvo nevažeće i da je Jordilo uspešno položio razred. Tako je Jordilo mislio da skine sramotu sa svog časnog imena, ali ne beše sve tako jednostavno kako se činilo njegovom još nedovoljno razvijenom umu...

Tužba je stigla u Sud, a za njom stigoše i Direktor, Jordilo, Advokat i Sudija u jednu od mnogobrojnih sudnica velečasnog Suda. Direktor je bio zapanjen tužbom, te je odmah angažovao samog Advokata, koji je bio majstor te profesije, neprevaziđen u svojim nadahnutim odbranama i tumačenjima ponašanja okrivljenih. Sudija je, pak, bio mator i razuman čova, koji je video sve i svašta, tako da mu ni ova čudna tužba nije izgledala čudno. Nagledao se on najluđih optužbi, nekih koje su se čak graničile sa samom Fantastikom, koje se Sudija grozio više nego bilo čega. “Fantastika?! Šta će nam to?” rekao je jednom prilikom Sudija, shvatajući da ona ne može doneti ništa dobro, i da je bolje da ljudi žive svoje živote bez opterećivanja tamo nekim imaginacijama i suludim idejama. Jasno je bilo da Sudija uopšte nije bio materijal za vrsnog naučnika ili čak umetnika, ali on to nikada nije ni želeo da bude – suviše mu se činilo glupavim i fanatičnim da bi se bilo ko trudio i mučio oko toga.

Tako otpoče veliki boj između Jordilove tužbe (koju mu napisa nadahnuta Vetrenjača) i Direktorovog Advokata, koji je tako lepo objašnjavao istinu da je čak i sam Jordilo počeo da veruje kako je kriv, dok je Direktor svetac nad svecima. Advokat je imao jezik od zlata, to je odmah bilo jasno – tako je lepo govorio, tako se lepim frazama i rečenicama služio, da je Jordilo mogao samo da mu se divi. Direktor je tokom celog procesa ćutao i smeškao se, ne zlokobno, već više onako – da bi se smeškao smeška radi. Sudija je namrgođeno slušao Advokatova inspirisana i ponesena objašnjenja, i kada mu je bilo dosta, reče da dođu svi zajedno sledeće nedelje, da bi se proces nastavio.

Vetrenjača je bila veoma zabrinuta kada joj je Jordilo prepričavao događaje iz sudnice, i počela je da se brine za svoj posao. Šta ako taj gnusni, odvratni Advokat ipak dokaže da je ona kriva zato što je dozvolila Jordilu da uzme da čita Piščeve knjige? Šta ako ona nastrada, ni kriva ni dužna, samo zato što je nekom mamlazu palo na pamet da čita Epsku Fantastiku kada je trebalo da uči? Šta će biti sa njenom reputacijom? Pa sve će joj se žene smejati, ceo Grad će upirati prstom u nju, Gradske novine će pisati o njenoj sramoti, oh, njeno srce to podneti neće! A tek odličan posao u biblioteci! Sigurno će ga izgubiti! Onda joj sinu još jedno rešenje – mora poći sa Jordilom u sudnicu, da objasni velečasnom Sudu, Sudiji i celom svetu kako je ona nevina. Da, mora to učiniti, nema joj druge, ili to ili večna sramota.

Zato se sledeći put u sudnici pojavi i Vetrenjača zajedno sa Jordilom. Direktor beše zbunjen njenim pojavljivanjem, Advokat je izgledao kao kockar koji krije još nekoliko kečeva u rukavu, a Sudiji je bilo ravno kao što mu je hiljadu puta pre toga bilo, i kao što će mu hiljadu puta ubuduće biti. Slušaše on sa polovičnom pažnjom Advokata, slušaše Vetrenjaču, slušaše ih, i na kraju mu dozlogrdi njihovo preganjanje. Dade ruku pisarčiću u uglu da zapiše Presudu, i u tom trenutku nestade svaki zvuk iz sudnice. Direktor je bio napet, Jordilo još više, Vetrenjača je bila besna na Advokata, a Advokat je bio siguran da će moći da udari još jednu recku na listu klijenata uspešno odbranjenih od surovog sveta koji samo želi da im napakosti.

“Saslušao sam vas, i meni je jasna jedna jedina stvar ovde – nisu krivi ni Direktor (Direktor se ozari), ni bibliotekarka Vetrenjača Simonović (Vetrenjačino lice procveta od radosti), ni mladi Jordilo.” (Jordilo napravi zbunjenu grimasu - ko je onda kriv?) “Ovde je kriva Fantastika, i samo je ona kriva! Jasno je da su te knjige dale podstrek imaginaciji ovog mladog momka, koji je još uz to iz uticajne i poštovane porodice, i da su mu te knjige pomračile um. Naravno, Grad i Gradska vlast nikada ne bi dozvolili da se u bibliotekama nađe bilo šta štetno po misaone procese naših najmlađih sugrađana. Za to nije ni bibliotekarka kriva, jer ona ne utiče na to koje će se knjige nalaziti u biblioteci, niti kome se smeju dati a kome ne. Ne postoji zakon o tome i ona je u potpunosti oslobođena krivice. Ali, zato je kriva Fantastika, zato je kriv Pisac koji napisa te knjige! Stoga je moja presuda jasna i jednostavna – sve Piščeve knjige i svu Epsku Fantastiku treba spaliti i zabraniti! Ne sme se dozvoliti nešto što utiče tako loše na svest mladića koji, umesto da uče, čitaju zaglupljujuću literaturu! Umesto da čita biografiju Osnivača Grada, on je našao da čita Epsku Fantastiku! Slučaj završen, slobodni ste da idete.”

Presuda beše izvršena u najkraćem mogućem roku, jer Vetrenjača nije želela da bilo ko pomisli da ona ometa izvršenje pravde, i naravno zakona. Piščeve knjige završiše na krasnoj lomači ispred biblioteke, i mnogo se sveta tu okupi da bi posmatralo ovu zgodu, pogotovu zato što je bilo besplatnog pića. Čak je došao i Predsednik Skupštine Grada i održao dirljiv govor, u kome je osuđivao Pisca i Fantastiku (a u nekoliko navrata i sve knjige), a veličao domišljatost i razboritost Sudije. Neki zli jezici su po uglovima tvrdili da on tako govori zato što je bio nikakav u školi i zato što je uz pomoć poznanstava stigao tu gde je. Jordilu je bilo veoma žao zbog knjiga, ali beše mišljenja da je bolje da idu one, a ne njegov život i njegova budućnost, te mu je to stvaralo spokoj u srcu. Na kraju se razuzdana gomila razišla po Gradu, ostavljajući za sobom pepeo spaljenih knjiga i Vetrenjaču koja je zadržala svoj posao.

Prošlo je nekoliko dana, a Jordilo još ne beše dobio prepravljeno svedočanstvo ili bar bilo kakav nagoveštaj popravljanja njegovog školskog (ne)uspeha. Već je počeo da se brine, i onda uze pažljivo da pročita Sudijino Rešenje. Na svoju veliku nesreću, on ne nađe ni retka u kome bi se govorilo o sređivanju njegovih ocena. Rešenje je govorilo o Fantastici, nevinosti Direktora i bibliotekarke Vetrenjače, ali nigde ne beše spomenut sam Jordilo! Nigde se u ovoj presudi nije govorilo o njegovom problemu, zbog koga je, uostalom, tužba i napisana! Tako se Jordilo iznervira, i odluči da pozove telefonom Direktora i da vidi namerava li ovaj da mu sredi prelazak u sledeći, završni razred. Direktorov glas je bio zajedljiv i sarkastičan, što je bilo i razumljivo s obzirom na to šta mu je Jordilo svojom tužbom priredio, i nije imao ni najmanju nameru da promeni Jordilove ocene. Čak se i nasmejao Jordilu, sa rečima da pažljivo pročita (ako uopšte zna da čita) Sudijino Rešenje i da prouči natenane presudu, pa će mu biti jasno da on uopšte ne mora da mu popravlja bilo šta, a ponajmanje ocene. Jordilo, drhteći od besa, spusti slušalicu i zavali se s mukom u stolicu, teško dišući. Sav njegov trud – uzaludan... Gotov je... Ceo Grad će mu se smejati... Roditelji će ga se odreći zato što je neuspešan, zato što nije učio, zato što je čitao Fantastiku...

Nekoliko dana Jordilo nije znao šta će sa sobom i svojom mukom. Ni sa kim nije pričao, Roditeljima nije smeo pred oči, i jednako mu na duši ležahu bes i mržnja prema surovom Direktoru, koji je dozvolio da on ponavlja godinu. Lutao je besciljno Gradskim ulicama, bez nade u bolje sutra. Brinule su ga i novine, novine koje su za tili čas od čoveka mogle da naprave heroja ili prokaženika, koje su mogle da uzdignu ili unište nekoga, koje su imale tako veliku moć nad ljudima koji življahu u Gradu da je to bilo stravično! I tada Jordilu pade na pamet misao o osveti, i ona ga zaokupi celog, i Jordilo tokom jedne od besanih noći skova svoj Plan...

Sutradan je otrčao kod Roditelja, kukao, molio i zapomagao, sve vreme prefrigano glumeći bol i želju da se iskupi. Tražio je da mu nađu posao, da počne da radi kao Novinar, iako nije ni Srednju Školu završio, molio je Roditelje da iskoriste svoje Veze da ga zaposle, radiće teško i predano, neće se igrati, samo neka ga zaposle kao novinara...

Roditelji se uzrujaše kada videše sina jedinca tako uzbuđenog, te posle tajnog većanja odlučiše da popričaju sa vlasnikom jedne od Gradskih novinsko-izdavačkih kuća. Vlasnik nije bio oduševljen idejom, ali je posle nešto dužeg razgovora ipak pristao da primi mladog Jordila u službu da bi svojim prijateljima, a njegovim Roditeljima učinio po volji. Tako je Jordilo dobio svoj prvi posao, a da ni Srednju Školu nije završio, dok mu je u umu još uvek životarila i rasla ideja o osveti.

Brzo je učio tajne zanata od istinskih majstora časne novinarske profesije. Sada je već znao da ne treba da piše o onome što se događa, već o onome što interesuje žitelje Grada. Ukoliko ne znaju šta ih interesuje, novine su tu da im to razjasne. Ukoliko nema vesti, njegov zadatak je da ih stvori, jer novine su uvek u pravu. Novinama niko nikada ne može da ospori ono što napišu. Sve to je Jordilo pažljivo skupljao, a Urednik novina je bio prezadovoljan njegovim radom. U početku je Jordilo dobijao nezahvalne, nezanimljive teme o kojima nijedan novinar nije želeo da piše, ali je sve više i više njegova veština rasla, pa je Urednik smeo da mu poveri i nešto odgovornije zadatke.

Kada se Jordilo osetio dovoljno spremnim, započeo je svoju osvetu. Napisao je članak o Direktoru Srednje Škole koji je gorepomenutog predstavljao u svim, samo ne povoljnim svetlima. Jordilo, naravno, beše dovoljno pametan da potpiše članak ingenioznim pseudonimom “Jorganilo”, da slučajno nekome ne padnu na pamet neobične ideje.

Članak o Direktorovoj podmitljivosti uzdrmao je Grad, uzdrmao njegove žitelje – upravo ono što je Jordilo želeo. No, nije se on tu zaustavio, ne nikako, već je objavio sledeći, u kome se govorilo o ljubavnom životu Direktorovom. Građani su bili oduševljeni, želeli su još prljavog veša, a Jordilo je likovao. Sledeći članak bio je o Direktorovoj nepažnji prema rođenoj majci, o tome kako ju je poslao u Starački Dom iako ona nije pristajala. Građani su bili šokirani dok su čitali Jorganilov članak. Zar postoji čovek tako tvrdog srca? Zar se takvo nešto uopšte može nazvati čovekom? A Jordilo se smeškao i pisao...

Za tih nedelju dana koliko je Jordilo počeo sa objavljivanjem članaka, prodaja novina se uveliko povećala, a samim tim je povećan i tiraž. Urednik je znao da je to Jordilo pisao pod pseudonimom pa ga je zato ohrabrivao da nastavi, da bude još oštriji, još kritičkiji. Jordilo je pisao bez prestanka, sada je došao do vrhunca svoje osvete prema Direktoru – o aferi sa tri maloletnice...

Ako su prethodni članci zainteresovali, čak uzbudili učmale Građane, ništa ih nije uzdrmalo više od ove afere. Bili su euforični, bili su zgranuti, većinom zgađeni. Kada bi Direktor prošao ulicom, upirali bi prstom u njega, čak bi i psovke poletele za njim, a on je morao, ni kriv ni dužan, da pogne glavu i nastavi dalje. U Školi je tek nastao pakao za njega – nastavnici su ga gledali kao životinju, kao čudovište, učenici, a pogotovu učenice, sklanjali su se od njega koliko god su mogli. Čak su počele da se čuju glasine kako je najbolje da Direktor sam podnese ostavku i ne blati ime ove poštene institucije, Srednje Škole. A Jordilo se smejao i uživao u Direktorovoj sramoti.

No, ni sam Direktor nije sedeo skrštenih ruku. Štaviše, podneo je tužbu Sudu. Ali, ovoga puta mu nije bilo spasa, jer je i sam Sudija čitao novine. U njima je sve pisalo, jasno i čitko napisano, a Sudiju nisu zanimali nikakvi dokazi koje je Direktor mogao da ima. Bilo je dovoljno loše to što u novinama piše sve najgore o njemu, samo još velečasnom Sudu nedostaje da se muči sa njegovim ličnim nastranostima. Tužba je bila odbačena.

Tako je Direktor, osramoćen i prokažen od svih, morao da podnese ostavku, da se ukloni sa mesta Direktora Srednje Škole, a uskoro se i preselio iz Grada, jer nije mogao da podnese da svi upiru prstom u njega kada je znao da je nevin.

Jordilo je uživao. Jordilo se radovao. Jordilo je znao da je Direktor sve to zaslužio, da je zaslužio i gore. Jordilo je nastavio da se bavi novinarstvom, sticao veze, upoznavao prave ljude, saznavao kako cirkuliše moć u Gradu i kako do nje doći...

Jer Jordila više ne zanimaše novinarstvo. Pošto se osvetio, posao mu se nije činio tako primamljiv. Sada ga je zanimala samo moć, čista, neuprljana moć, pa se svim svojim mogućnostima posvetio pribavljanju iste. Znao je da za njega postoji samo jedan put, težak put, put posut trnjem, put na kome se nalazi hiljadu prepreka, put sa hiljadu slepih ulica i samo jednim pravim izlazom. Put Politike.

Vreme je prolazilo, a Jordilo se upisao u Stranku. Stranka je bila protiv Partije, a Partija i Stranka su imale jednak broj odbornika u Skupštini Grada. Skupštinom je predsedavao Predsednik Skupštine Grada, isti onaj koji je održao govor kada su spaljivane Piščeve knjige ispred Biblioteke. Sve je to Jordilo sada znao i trudio se da proširi svoj uticaj. I dalje je radio kao novinar, ali ne zato što ga je to privlačilo, već da bi mogao da ucenjuje druge ljude, da im preti novinama i da ih podseti na sudbinu koja je snašla bivšeg Direktora Srednje Škole. Na neke je uticao na taj način, na druge prijateljstvom, a na treće, ma koliko se trudio, nije mogao da utiče. Bilo kako bilo, uskoro je Jordilo odabran da postane jedan od odbornika u Skupštini Grada; štaviše, Jordilo postade najmlađi odbornik u istoriji Grada! Roditelji su mu bili oduševljeni, sami građani ponosni što imaju takvo zlato u Skupštini. Niko kao da se nije ni setio događaja od pre par meseci kada su se svi smejali Jordilu jer je pao godinu. Svi su ga sada na sva zvona hvalili, svi su za njega imali samo reči hvale, svi su uživali kada bi čitali ono što je Jordilo izjavio za novine, svi su ga znali ili mislili da ga znaju. Jordilu slava nije udarila u glavu, već je nastavio da ide ka apsolutnoj moći, ka mestu samog Predsednika Skupštine.

Zima je došla i prošla, a Jordilo se trudio, učio od starijih, pamtio na koje načine se može uticati na druge ljude, na koje načine se može njima upravljati. U slobodno vreme je čitao Psihologiju, udžbenik, da bi znao kako da sazna najtajnije sagovornikove želje, da bi mogao da pročita izraz lica sagovornika. Uskoro, niko nije mogao da razgovara sa Jordilom oči u oči a da ne pomisli: “Ima nečeg u tom momku!” Jordilo se spremao, pažljivo oblačio, pratio modne trendove dobrog ukusa, nikako ne dozvoljavajući sebi da izgleda neodgovarajuće. Zvali su ga na sve zabave, bio je gost svih bogataša Grada, svakog dana njegovo lice bilo je u svim gradskim novinama. Na zasedanjima same Skupštine Jordilo je bio mudar, tih, s vremena na vreme bi ubacio poneki inteligentni, proračunati komentar, a svi bi ga pozdravili i prihvatili.

Dođe i proleće, mandat je Predsedniku istekao. Svi su naslednika videli u čudu od mladića, Jordilu. Došlo je i glasanje, i Jordilo bi izabran većinom glasova. Dao je intervju za novine, smeškao se mirno, odgovarao na pitanja, a duboko u sebi je znao da je to zaslužio. Bio je u pitanju opstanak, on ili oni, a sada je na vrhu, sada ima svu moć do koje može doći, sada je konačno on glavni, on, Jordilo, momak u koga su upirali prstom, momak koji je ponavljao godinu, prokaženik. On sada ima vlast, on, koji se osvetio, koji se borio, borio i pobedio, ima sve što se u Gradu poželeti može.

Sedeo je u svom kabinetu, njegova velika slika okačena na zidu, prelepi sto od mahagonija čist i uredan, kao i uvek. Jordilo, zavaljen u veliku fotelju, okrenut ka prozoru, posmatra grad pod sobom. Gleda prolaznike, gleda automobile kako idu ulicom. U daljini se vidi dim iz fabrike. Zgrade, krcate službenicima, stoje nasuprot ulice. Čuo je vesti. Zahvalni građani će mu podići spomenik, tu, u samom centru grada. Već su majstori došli i sređuju prostor. Unajmljen je vrhunski vajar, koji će postaviti njegov spomenik, odmah nasuprot spomeniku samog Osnivača Grada. Preurediće se Gradski trg, staviće se više klupa da bi svi mogli da uživaju u pogledu na spomenike Jordila i Osnivača.

Jordilo, pobednik, pravednik, nasmešio se.